Naš ko­smos je star oko 13,8 mi­li­jar­di go­di­na i na­stao je iz bes­ko­nač­no ma­le tač­ke to­kom Ve­li­kog pra­ska, gla­si Ajn­štaj­no­va te­o­ri­ja. No, iako ve­ći­na na­uč­ni­ka pri­hva­ta ovaj mo­del, ni­ko još ni­je ob­ja­snio šta se de­si­lo u toj tač­ki, na­zva­noj sin­gu­la­ri­tet, ili šta joj je pret­ho­di­lo. Sa­da su dva fi­zi­ča­ra pred­sta­vi­la ra­di­kal­nu hi­po­te­zu ko­ja su­ge­ri­še da se Ve­li­ki pra­sak za­pra­vo ni­je ni de­sio i da naš uni­ver­zum ne­ma ni po­če­tak ni kraj, pre­no­si „Dej­li mejl”.
„Te­o­ri­ja o Ve­li­kom pra­sku je te­ško do­ka­zi­va jer se u pro­ra­ču­ni­ma po­treb­nim za nje­no do­ka­zi­va­nje u ob­zir mo­ra­ju uze­ti bes­ko­nač­no­sti, Dru­gim ri­je­či­ma, te­o­ri­ja pred­vi­đa sop­stve­ni pad. Ta­ko­đe, ne ob­ja­šnja­va oda­kle po­ti­če to pot­čet­no sta­nje”, ka­že pro­fe­sor Sa­ri­ja Das sa Uni­ver­zi­te­ta u Let­bri­džu u Ka­na­di.
Ka­ko bi ri­je­ši­li taj pro­blem, na­uč­ni­ci su kom­bi­no­va­li op­štu re­la­tiv­nost, ko­ja opi­su­je si­le oko nas, sa kvant­nom me­ha­ni­kom ko­ja va­ži za ma­le objek­te. Po­če­li su od jed­na­či­na ko­je je stvo­rio fi­zi­čar Dej­vid Bom pe­de­se­tih go­di­na, ka­da je po­ku­ša­vao da is­ko­ri­sti kvant­nu te­o­ri­ju umje­sto kla­sič­ne u opi­si­va­nju naj­kra­ćeg ra­sto­ja­nja iz­me­đu dvi­je tač­ke na za­kri­vlje­noj po­vr­ši­ni. Za­tim su ih kom­bi­no­va­li sa jed­na­či­na­ma pro­fe­so­ra Ama­la Ku­ma­ra Raj­ča­u­du­ri­ja sa Pred­sjed­nič­kog uni­ver­zi­te­ta u Kal­ku­ti ko­je su opi­si­va­le teč­nost sa­či­nje­nu od si­ću­šnih če­sti­ca ko­ja pro­ži­ma sve­mir.
Pro­fe­sor Das i nje­gov ko­le­ga Ah­med Fa­rag Ali sa Ben­ha uni­ver­zi­te­ta po­ka­za­li su da za raz­li­ku od kla­sič­nih tra­jek­to­ri­ja če­sti­ca – pu­ta­nja ka pro­šlo­sti ili bu­duć­no­sti – kvant­nim če­sti­ca­ma se pu­te­vi ne mo­gu pre­si­je­ca­ti, ni­ti se one ikad su­sre­ću.
„Sve­mir po­sto­ji od­u­vi­jek i za­to ve­ro­vat­no ne­ma ni kraj... Dru­gim re­či­ma, sin­gu­la­ri­tet ni­kad ni­je po­sto­jao. Ko­li­ko mi vi­di­mo, po­što se raz­li­či­te tač­ke u sve­mi­ru u pro­šlo­sti za­pra­vo ni­kad spa­ja­le, on ni­je imao po­če­tak”, ka­že pro­fe­sor Das.
Ali, ako Ve­li­kog pra­ska ne­ma, ka­ko je iz­gle­da­la pro­šlost na­šeg sve­mi­ra?
Pro­fe­sor Das spe­ku­li­še da je mo­žda pro­la­zio kroz raz­li­či­te fa­ze sku­plja­nja i ši­re­nja. Na osno­vu nje­go­vih pret­po­stav­ki mo­žda se mo­že ob­ja­sni­ti čak i po­ri­je­klo tam­ne ma­te­ri­je i ener­gi­je. Ove ne­u­hva­tlji­ve sup­stan­ce či­ne oko 25, od­no­sno 70 od­sto na­šeg sve­mi­ra.
„Po­ka­za­li smo da je dži­nov­ski Bo­ze-Ajn­štaj­nov kon­den­zat gra­vi­to­na mo­žda na­stao ve­o­ma ra­no ili tra­je od­u­vi­jek, a to zna­či da se isto od­no­si i na tam­nu ma­te­ri­ju i ener­gi­ju”, ka­že pro­fe­sor Das.
Po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na astro­no­mi su ot­kri­li da se ši­re­nje sve­mi­ra ubr­za­va u pri­su­stvu tam­ne ener­gi­je. No­vi mo­del bi mo­gao da ob­ja­sni raz­lo­ge za to, po­što teč­nost (gra­vi­ton) stva­ra kon­stan­tan pri­ti­sak ko­ji ši­ri sve­mir. Ka­da se od­re­di ma­sa gra­vi­to­na, na­uč­ni­ci će mo­ći da iz­ra­ču­na­ju i gu­sti­nu teč­no­sti, ko­ja se po­du­da­ra sa gu­sti­nom tam­ne ma­te­ri­je ko­ja se već opa­ža.
„Li­je­po je što ta­ko di­rekt­ne is­prav­ke mo­gu po­ten­ci­jal­no ri­je­ši­ti mno­go pi­ta­nja u isto vre­me”, ka­že Das.